Blog Vrbanj

Neven Dužević

Neven je rođen 1965 u Zagrebu a po ocu Davoru je porijeklom iz Dola na Hvaru. Iako je u Dolu boravio samo kao dijete i mladić dolski jezik koji je slušao od oca, bake i djeda nije zaboravio. Piše izvrsnu dijalektalnu poeziju a neke stihove piše na izvornom, pomalo i arhaičnom, dolskom dijalektu. Osim pisanja poezije Neven je vrstan glazbeni autor i tekstopisac, pjevač i multi instrumentalist ali za ovaj blog su mi bitniji njegovi stihovi od kojih svaki stih ima dušu, u malo riječi puno toga bude rečeno onome tko može osjetiti Nevenove emocije.
Nevenove autorske pjesme možete poslušati na YouTube kanalu

 http://www.youtube.com/channel/UCbH9OviwfeZ3rTd4ruflDXQ/videos

Stihovi

Ka se smroči..

Ka se smroči...

ćapo me malinkolija ka se gren sićat

ča je bilo, ča bi bilo da je bilo

i zoč ni bilo

sićat se i po zroku letit

bez zemje

letit nad voduom

moren, rikom

na vroćat se nose

ne plakot suze ča su davno otekle

već nimon voje

ča je bilo bilo je

ča će bit bit će

al znoj

di san dobi jubov neću zaboravit

ovo drugo neka nosi vrog

neka otpuše vitar

neka niko ne nojde....

Nisu mi doli reć

Nisu mi doli reć nanki jednu rič

na jaziku ča su me učili

pokojni nona i nono i otac

jer tin jazik ne vridi

ako ga govori

običan čovik koji gre na lavur

vajo zaboravit tin jazik

a čovika ubit

neka gre za svojon famejon

neka već ne gre po svitu

smeto

koga brige

ča je bi i zoč se bori

neka krepo

kako koza bez gošćice

ko mu kriv ča je i bi živ

bidni brov...

Megla

megla se kotura

kak ti v loncu vruča pura

puno dima, nigde vatre

poludel sam od te mantre

se bi dal da sem negdi drugdi

di sunčece sveto

di su lepi ljudi

a ne face mrke, balave, sprehlađene

od megle podhlađene

nemreš ih prepoznat

kak vu groznem filmu

vampiri, vukodlaki

tak sprehajaju v kaputima ti čudaki

ti susedi, dragi moji

vu megli se slabo vidi

sak se sakog boji!

Nostalgija de lux

još se sićam pismi ča san ih pisa

samo za nas tamo liti

onkraj mora

i uz zvuke rock and rolla

dođi dušo, budi moja ovu noć

u legende i priče ćemo poć

dođi nek nestanu svi

noćas samo ja i ti...

još se sićan i srsi

ča su me prošli kad san te vidi

i odma san zna

tu će bit šušura,tu će bit do dna

o dođi dušo, budi moja ovu noć

u legende i priče ćemo poć

dođi nek nestanu svi

noćas samo ja i ti....

Notturno

u noći

i samoći

pjesnici zbore zatvarajući oči

govore o vilinskoj ljubavi niti

tankoj poput konca

dok u njima vrije

vatra vražjeg lonca

govore nježno

zbore tugu

u noći

i samoći

sanjaju dugu

Rič

još uvik je živa

tote digod

među non

živa rič

kad bruntulon,

kad se tarokon

kad ćakulon

kad mučin i penson ča bi du rekli

da su na mom mistu

nono i ćaće

i tako žive svojin životon

ta živa rič

kad je reknem

ositin okus kruva i soli

protarči mi sloni brudet kroz glovu

popijen ritku bevondu od parst vina i četiri parsta vodje u žmul

bez da san vidi i žmula i buteju

gre, spije, beštimo

živa rič....

Bez coprnica sve je ništi

Od davnina s`i to znaju

al se boje reči il ne haju

ispod svake ženske kiklje

coprnica svoje žmiklje

coprnica il pećnica

il na grani plaha ptica sve isto je,

se tri zajedno su navek

eto to je!

coprnica navek gledi

da si neke čini baci

da bedaka bi privukla

i dovela bliže tlaci

najboljše pak vole

kad i peneze on donosi

pa ni važno ni kak zgledi

se bu hećim s penezima rešil

veliki bu ak je bil maleni

ravan bude ak je bil iskrivljeni

a ak ne bu poslu vičan

budu drugi kmeti preplačeni

coprnica i pečnica

sam buš hotel kraj njih leči

a od njenih čini

tu u zemljskom kraju

svetili ti budu lampioni

kaj da si več tam u raju!

onda buš tek vlovil

da si zglasjal sam u loncu

i da buš kakti pes na lancu

vezan svršil tu na koncu

na lomaču su nekad slali

te sve hude coprnice

al sad brige te ne more

navrh brega krematorij

coprnjaki i coprnice zajedno

tam lepo gore

ipak vredi znati coprnicu

da tu i tam pogata ti malo

da se skineš i kraj njene peči

sklopiš oči pa si prejdeš leči!

Brancin

tamo di morska gušćica gre naprid i nose

kako bori na burinu

tamo di ježinci

ijedu stine

a cipli pljedu bez reda plovidbe

živem kad zatvorin oči

ka stori brancin

i snijen:

pobić u dubinu i umrit

iskočit na kroj

ili izist molega fratra

i stat na stronu od svega

bit u strohu da će doć

mriža ili noć

nisan kuntenat

da me svit vidi i izi

nisan kuntenat da buden glodan

nisan kuntenat ča son brancin

a ne zubatac

nison kuntenat

ma ne znon za boje

ja stori brancin!

Kritičari

sakja buju našli ti kritičari vu pesmama mojim

il kak štucam dok pišem i kak na desnu ustajem

i kak na levu morti stojim

reči moje važeju, mažeju, meni i sebi lažeju

babica sto, a kilavo dete

onaj kaj reči mi gledi, a srčeko mi čuti neče

naj na mah podbrusi pete!

i semu na koncu, glava mu zgleda

kak božičnoj puri v loncu

jer ne čuje od svoje besede

ni sreče ni pobede!

kak duuša kriči, ka vu sebi potiho kuha

milosti i pušlec ište. kaj taubek mrvu kruha,

i onda sam v kutu neke reči hiće

tužna, jer bu, bu bilo i biće

i ne čuje zvonca zlatna vu sakoj suzi

vu toj staroj dobroj kajkavijanskoj tuzi

nek si kritik dela svoje

ja, kaj morem, ja bum moje!

Čista

Doša sam te vidit iz onih virmena

kad je bilo cura i kamenja

doša sam te vidit jesi mi još ista

opaljena jugom ma u duši čista

smije mi se morski čovik

smiju mi se svi dupini

podsmihuju kapitani stari

krepaju od smiha njihovi durbini

a ja san doša vidit jesi mi još ista

opaljena jugom ma u duši čista

al rovinat me neće sve te mriže

vitar sriće kada me otriže

ajme kada vidim da si mi još ista

opaljena jugom, ma u duši čista

Kvasina

penson,

iša bi plakot

iša bi umrit od smiha

iša bi leć i spat

iša bi kantat

iša bi jubit parvu koju trefin

iša bi išempjat

sve bi iša

i nindir ne bi iša

da mi se ne smiša

ovo malo pameti

ovo malo mira

ova mrva od jubavi

ova pinka od sitne ure

iša bi da ne bi iša

a penson na kunju ću poć

već ujutro iskontrat noć

reći će du judi da su vidili

kako san iša

ma da nisu siguri ča san reka di grjen

jer kako in reć da san iša da bi iša?

Ljudi sa Save

Imaju grad koji im

diše iza leđa

imaju i proklete osobne karte

i OIB

imaju i mobitele

a ipak su gradu rekli jednu malu laku noć

u ime sjećanja

samoće i druženja s rijekom

Ja nikada na Savi nisam poljubio djevojku

kao na moru

na Savi smo bili divlji i slobodni

i ustrašeni vodom

Hajde dođi

umoči prst u tu brzu i hirovitu rijeku

osjeti da u ovom svijetu tu blizu sigurnog grada

ima još uvijek nešto divlje i vrijedno strahopoštovanja

sjeti se svega u tom dodiru s vodom

babinjaka i kupanja, starih slika

utopljenika i vojski i poplava

kanuista, pasa i šetača

umoči samo prst

i bit ćeš Purger

Tonci

Jedon put pita me barba Tado

mladiću je greš na tonce

A reka san gren to su mi užonce

a kad doma dohodiš pita je jepeta

a jo san reka

ako divnja ne do

prid jutro ranije

ako dode

prid jutro kasnije

A on je reka

da je i on hodi na tonce

ali da je hodi u drugo selo

baš i uru i po

a da se vroti kasno

i da ga je ćaća iskalo

iz posteje u zoru

za lavur u poju

i da mu već tonce

nisu bile užomce

A da mi je pokojni nono

ima niku u Svetu Nediju

i da je hodi do nje po tri ure

na noge priko barda

dok se ni ištufo

i kako i on oženi u selo

A kako su ćapali

divnje ni mi reka

Je to bilo

na marendi u poju

Na fieri od Gospe

u mročnemu tinelu

dok su mat i otac spoli

između maslinih

ili ispod bora?

usrid otoku

u selu bez mora

To mi ni iti reć

Nike stvori tukon

boje da i ne znon!