Blog Vrbanj

.....Aaaaaaa UMAR JE!

70-ih godišć omiljeno okupljalište varbonskih muških rojenih krajen 20-ih i početkon 30-ih je bi Bife Orao navar Pločinih. Bufet je bi u Domu a ovo je bi Bife koji su doržali teta Marica i barba Morko. E ta generacija je tad bila na vorhu fizičke force a borami i financijski na vorhu jer se je od kraja 60-ih dobro prodovalo vino svake vorsti proizvodnje po pazorima u Splitu. U Bife Orao izahodili smo i mi mlaji ma veće onako za uz piće gledat tejotar koji bi činili tadašnji bećori. Bilo je tote svakih štrofih potaknutih veselim doskočicama i dobron spizon tete Marice i barba Morkota. Posli pol noći bi se zatvorilo vrota i ponistru i uz šepor,  anjc i mauš tratilo šolde od vina ma to non mlajima ni bilo moguće gledat. Ali zato pontimo štrofe mojega susida priko ceste, da mu ne spominjen ime, koji je ka provi veseljok i dobi nadimak Bećor. Još mi je u očima onako visok i košćat sa skutima vonka, golin hazima i gaćima niz guzicu kako izvodi tejotar i izvalije štrofe koje je somo on moga izuminat. Ali ovde ni rič o njemu nego o jednemu drugemu, malo starijemu od njih, bećoru kojemu isto neću spominjat puno ime jer je odovna umar pok ga se i jo jedva spominjen a mlaji ga niti neznadu. Stariji će znat o kome je rič. Nazvat ću ga Iviša.

Donkve ti Iviša je voli ženske ali kako je bi čovik od fameje ni se spančo u domoće da fameji nebi učini skondal nego bi se, ka bome i drugi iz njegove generacije, bi iša ispurgat u Split u kojigod stančić u Getu di je puno splitskih šjorih obavijalo faturete te vorsti. Somo drugi su činili kuco a on bi ka veseljok u Bifeu posli kojega žmulića onako uz smih isprovjo kojugod štrofu. E ova štrofa (iliti po modernu anegdota) se je zapontila i dosta spominjala u Varbanju i posli njega. Tih desetak slov je ostavilo uspomenu na njega.

Bi je Iviša sa jednon finon šjoron i kad je obavi posol on se ubukuje a ona ga u čudu gleda i pita:

-A di ćeš?

-A bome gren ća!

-Ooooo al nećemo još? Moj muž je užo baren tri puta.

-A di ti je muž?...pita Iviša.

-Umar je!

-Aaaaaa UMAR JE!! reče Iviša onako u sebi, ubuče se, zatvori vrota kamare u Getu i porti do kumpanjije na pazor pasat vrime do trajekta.

.....E, i to "aaaaaa umar je" se je puno godišć posli u Varbanju duperalo kad bi niko iti učinit niku bravuru veću nego su mu zdrav razum, zdrovje, forca a i godišća dopušćali.

Bili bi mu uz smih rekli...nemoj da bude aaaaa umar je!