Blog Vrbanj

Za ništo postić vajo da smo složni i da imamo MUDA
Vidin da je danas bila nika akcija da će se trumbetonjen fremat donošenje zakona o koncesijama na pomorsko dobro. Nison niti bi jer to su somo predstave koje nikome od vladajućih ništa ne značidu jer niti ih je ko ču niti in je briga i da ih je ču. Lokalni izbori su pasali tako kako su u Dalmaciji pasali i sad morete i boje trumbetat četiri godišća. Ali ima lika za sve somo vajo imat MUDA. E ova slika varbonske skule ni za ništa stavjena jer ona pokazije kako se oni koji su složni i imadu MUDA moredu za ništo izborit.

Donkve 1967 je zbog smanjenog broja dice donesena odluka da se ukine osnovna skula u Varbanju. Ma tadašnji Varbanjani nisu klapatali maškinima po Pjaci niti zvonili zvončićima od živega da bi ih ko ču u Zagrebu nego se je dvanaste Varbanjanih  ukarcalo na ferotu i ravno u Zagreb u Sabor. Kad ih je osiguranje vidilo kakovi su najušeni nisu ih niti provali fremat nego su Varbanjani sa MUDIMA uletili u zgradu i ravno kod republičkog sekretora za prosvjetu. Nisu niti kucali niti pitali jel se more intrat nego otvorili vrota bez kucat i upali u kancelariju. Ovi je osto iznebjušen ma isto ih je lipo sasluša a znajuć Morkota Batetovega i Remetu bit će imo čo čut. Drugi su bili bokun mirnije naravi. Zakantalo se je unutra kod sekretara onako po varbonsku onu o Matiju Ivaniću i onda su mu objasnili  problem. Pri nego su se vrotili u Varbonj došla je bila direktiva da skula ostaje dokle god bude i nojminimalniji broj dice da more opstat. I ostala je još osan godišć. Meni je sestra počela u parvi 1967 i finila ka zodnja generacija osnovnu u Varbanju. A da su klapatali zvončićima i motikima po mašurima po Pjaci ništa od skule. Ma vajalo je imat MUDA za to a Varbanjani su ih imali. (Naravno, ovo o upadu u ured sekretara bez kucanja i o pjevanju o Matiji Ivaniću je napisano malo u šali da se podsjetimo osobnosti Remete i Markota Batetovega koji bi u nekoj drugoj  manje bitnoj  situacijii i bili kadri tako nastupiti jer je delegacija bila najavljena unaprijed, posjet su pomogli dogovoriti Vrbanjani koji su živili u Zagrebu i sve je obavljeno veoma ozbiljno i odgovorno)

Školska zgrada u Vrbanju

Na slici je delegacija Vrbanjana koja je na jesen 1967 išla u Zagreb. Prema pozadini slike pretpostavljam da je slikano ispred zgrade Sabora.

Miko Buratović Ženčin Gornji, Jakov Tresić, Dinko Matković Balolić, Marko Pavičić Bufić (Žbaralotov), Petar Razović Ružin, Dinko Vidošević Remeta, Marko Lušić Batetov, Dinko Pavičić Donkić Bujolov, Ivan Matković Dražica, Nikola Matković Šendik, Antun Buratović Buratov, Andrija Vidošević Gundejov

Kud gredu Križi - rasprava na fejsu 16.04.2014

Kruvenica Hvar Svirčani gredu u crikvu u forticu i produžidu kroz jednu od onih kolih desno iza fortice. Vrisničani, koliko se spominjen, spustidu se kolom pri fortice na rivu i gredu napreda za Jelsu.

Barba Pero E fola. I misli san da Svirčani gredu istin puten ka i varbanjani jer je to zajednička tradicija a za druge nison zno jer drug baž i ne gredu u forticu pa i ni razloga za pasovat priko pjace.

Kruvenica Hvar Svirčani, po njihovoj tradiciji, ne gredu u Gospe u Jelsu i put Pitov gredu cestom. Za vrisniškin križen smo bili hodili kod velega bora dole priko mostića storin puten, pok se izojde iza crikve.

Barba Pero E isti put ka i varbanjani a vrisničani imadu druge pute. Neznan sad ma do malo godišć pri i jelšani nisu hodili ceston u pitovsku crikvu nego isto storin puten. A neka se darži tradicija. Somo mi je žol ča su niki varbanjani radi žeje da križen pasodu isprid svoje kuće odustajali od puta priko Barda a to bi na niki nočin vajalo ukinut i vrotit se tradiciji.

Braco Jakas Pitovski križ obavezno ide u Forticu,a zakantaju stori kantaduri i isto tako odgovoru. (oni koji su prin nikad kantali),ne ne gremo priko rive,nego onamo pud marine...

Barba Pero E Braco Jakas fola, ovo nison zno. A posli fortice jel se spušćadu na rivu ili gredu desno priko Pjace.

Jakov Vrankovic Kruvenica Hvar-Svirčani po njihovon tradiciji ne gredu u Gospe u Jesi.Jeson stariji čovik ali san siguran da Svirčani gredu u Gospe u Jesi.Pitajte Don Milega.

Jakov Vrankovic To se i jo piton pri nego se piše vajalo bi provirit Pero stoj mi dobro.

Braco Jakas Pitovjani isto gredu u Gospe u Jesi,somo se prin kalovalo dole nose u Jesu,a sad se gre novon ceston ....

Barba Pero Varbanjani ne gredu u Gospe. Kad je Jure Markov nosi Križ on je hodi u Gospe radi počasti fameji žene jelšonke.

Udruga Lantina Vrboska Varbuovjani se posli fortice ne kalojedu odma na rivu nego pasojedu priko pjace i kalaju se kod parka.

Barba Pero Fola Udruga Lantina Vrboska jer vidi san nike slike Križa priko rive pa san misli da se pasoje priko rive posli fortice. Znači istin puten kud i pitovjani, varbanjani i svirčani. Još jedino neznan za Jesu jel pasoju priko rive jer su mi za vrisničane rekli da pasodu priko rive

Katja Ex Huljić Čubre I Jelšani gredu kako i Varbanjani..ne skalojedu se niz rivu

Barba Pero Je Katja somo s ton rozlikon ča Ješani činidu krug na desno kad izojdedu iz Fortice a Varbanjani gredu odma na livo

Barba Pero E kako smo saznali u komentarima Pitovjani obavezno gredu u Gospe a Svirčani često ma ne uvik. Sad san fremo na cesti nikoliko svirčanih i pito ih i rekli su mi da ni običaj od starine nego sve kako križonoša odluči.

Barba Pero Katja Ex Huljić Čubre a jel Jelšani gredu u forticu?

Josip Vodanović Kako san ču, jedina razlika izmeðu nos i svirčanih je ča oni u pitve u crikvu gredu direktno iz donjih pitvih (ono kako se mi spuštamo iz crikve), a mi iz donjih pitvih gremo u gornje pitve, pa skalinima dojdemo iza crikve...

Katja Ex Huljić Čubre Gredu,i mi uvik pud Pitov gremo storin puten.

Katja Ex Huljić Čubre Onde se skalojemo kod velega bora,niz poja.

Barba Pero Ma interesantno je po ovemu svemu proučavat tradiciju i povist postanka puta za Križen jer se svako misto trudi zadoržat put storin putima kud su i preci hodili. Jedino Varbanjani užodu minjat rutu i ne pasat nimo svirašku crikvu na pjaci, nimo sv. Liberot i Sarce Isusovo. Kako san uvik dok san slikovo torko isprid Križa za se parićat navrime ne znan koji je u Varbanju običaj ča se tiče crikve. sv. Kuzme i Damjana. Jel su nju posjećuje? Josip Vodanović

Josip Vodanović Ne, za križen se ne pasoje nimo nju, jedino na gospu od sedan žalostih (pasoni petak), imamo blagoslov poja i tad gre precesjun priko pjace, niz big vira, pa prima sv. Osibu, sv. Mihovilu, i sv.kuzmi i damjanu, i isprid svake crikvice bude blagoslov

Barba Pero A onda će bit jedon križonoša hodi sa Križen na nove grebe jer se spominjen da su jedno godišće varbanjani bili onde fermali i čekali.

Josip Vodanović Je, hremovalo se, čini mi se i veće putih, ali nison sigur koji križonose...zapravo bi somo krizonoša sa najbližon pratnjon izmoli 5 očenaših ispod grebih

Barba Pero Znači kako do sad stvori stojidu svi u Varbosku pasoju priko Pjace i gredu u forticu jedino još nison sigur za Vrisničane. Vjerojatno i većina gre storon ceston iz Varbanja do Varboske a priko Barda somo Svirčani uvik a Varbanjani kako kad. Ostali gredu ceston kroz Goricu.

Dubravka Vlainic Gredu i Ješani.

Marija Bogdan Vrisničani nisu bili u forticu pustih godišć,kalojedu se onon kolon pri fortice na rivu,ne gredu priko pijace.

Barba Pero A Dubravka Vlainic noč se odnosi tvoj komentar.Je misliš na put priko Barda ili na ništo drugo?

Barba Pero A Marija Bogdan kako stoji s a Gospon u Jesu. Jel gredu Vrisničani u nju. I kojin puten se skaloju iz vrisniške crikve. Dole onin inkunjonin pa nimo sv. Poloniju ili gredu na cestu.

Dubravka Vlainic Ješani gredu u Forticu i tamo se molidu očenaši i klanjamo se tebi Isukarste.

Barba Pero Fola Dubravka Vlainic

Dubravka Vlainic nema na čemu

Marija Bogdan U GOSPE GREDU KAKO KOJI KRIŽONOŠA KOćE,NI BAŠ čESTO,A KALOJEDU SE IZ GOSPE CESTON

Kruvenica Hvar Svirčani gredu u Gospe kako ko odluči. U Viskovih, odakle je mati, uvik su govorili da to ni sviraški običaj. Makor, litošnjemu križonoši je mlodo iz Jelse, pa barž i idemo gore, ko zno... 

Dinko Marijan Pitovjani osim u glavne crkve gredu u forticu, Gospe i Sve.Roka i tamo se kanto po jedna strofa placa i ocenasi

Dinko Marijan Sve ceston, nikud storin puten, kuda su hodili stori. Vrisničani se spušćadu nimo sv. Poloniju pa onda pored skule i spomenika izojdedu na cestu za Svirče. I vrisničani ne gredu u Forticu u Varboski nego se niz Šabotovu kolu skalodu na rivu. Varbovjani iz fortice gredu na desno i obahodidu je i onda se sridnjon kolon kud i varbanjani i drugi skaloju na rivu do parka (kola na jug od bivšeg kafića Lorenco).

Klepalo 

Kad bi u litnje pripodne došla deseta ura a di ću.....ma gren malo na Klepalo. Pri večere a di ću izgubit vrime....gren malo na Klepalo. Posli večer i Dnevnika a di ću....ma gren opet malo na Klepalo jer tamo će uvik bit niko za dvi riči ili progovorit ili slušat druge, za čut koju batudu za se nasmijat, za čut novitodi. Već je 11 večer a kaldura je i ne gre mi se spat. A di ću....ma ostat ću još uru, dvi na Klepalu. Uvik će doć kogod iz bufeta za fremat na ćakulu pri sponja. Moli Mote, Miko Šćepo, Polo Pumpin, Ivo Žugo, Ivica Barbasov, Miko i Jakov Barbasovi, Petar Budrovića, Marin Vidošev, Ivon Tresića, Ivon Bukalotov, Ivica Bukalotov, Andrija Račića, Dinko Balolića, Jakša i Ivica Štrambotovi, Jakov Alelujin koji bi doni novitodi kad bi učini zodnju turu taksijen iz trajekta, Petar Alelujin, Pero Majdana, Andrija Vidošev, Ivica Budrovića, Božo Ušatića, Ivon Kapulica, Nade Vidošev, Antun Markov, Bare Baretov, Jurić Dujetov, Duško Čubretov, Ivon Fronin, Miro Gujičin, Miko Markov, Damir Vidošev, Antun Škandejin, Mili Kapitonov, Zane Rokotov, Jakša i Ivica Kapitonovi.......a bit ću baš koga i priskoči. I tako iz dona u don, iz noći u noć se je jazicima "klepalo" na Klepalu sideć na bokun kartuna na ovo skalinih od stine dokle Mote Ušatića ni stavi plastične katride. A odma iznad nos u kući na kantunu štrode za u Goj bi bi spo likor i humanist Ivon Vidošević. Provovo zaspat jer od naših glosih i digod i vike od kontreštonja teško da je moga zaspat a ujutro je vajalo u ambulantu, po noći je vajalo skočit ako ko dojde zvat likora jer tad ni bilo Hitne. Ma nikad ni riči od njega da bi nan reka ...umuknite već.

A danas...Klepalo prozno. Ništo malo ča nas je ostalo se skupimo pridvečer isprid butige na skalinu ispod Vinke Račića kuhinje......ma i to ritko. A....svako vrime nosi svoje brime. Vrime Klepala je pasalo. Stoji Klepalo prozno, žali za judskin glosima, pribire uspomene na droge jude ča ih već ni i na njihove batude. Stoji i čeka nika nova vrimena.

Klepalo iz uspomena u litnje pridpodne : Bare Baretov, Andrija Račića, Jakov Barbasov, Jakša Štrambo, Ivica Budrovića 22.06.2008

NONE

Stvorene su bile da dariju druge,

a sad stare, suhe pomalo se kreću;

kad gredu po kalah uz mir se daržidu,

i pomalo gredu, gredu i šebeću.

Kad su divnje bile s materan su doma

ocu, braći, stanu svoju pomoć dale,

uz vridice, brave, kotlenke i žarna

i s brimenin teških, ča su same brale.

U novemu stanu dale su iz sebe

živote i snagu, veseje i žalost;

nemoć dice, muža, i njih je bolila,

snaga, zdravje dice bila jin je radost.

Sad zgarbjene, suhe od brimen i trudih

u žepu travese svej sobon imaju

krunice, mendule – da s molitvan martve

s mendulin unuke male darivaju.

S tin jih sad dariju, jer ne mogu s drugin,

u jubavi sriću našli su najveću...

I kad gredu vidit dice svoju dicu,

uz mir se daržidu, gredu i šebeću.

Napisao Pere Ljubić, čakavski pjesnik rođen u Vrbanju 01.07.1901 u kući na Viru u kojoj danas živi obitelj Silbe i Perice Vukičević a na kojoj je i postavljena ova spomen ploča. Umro je 21.11.1952 u Zagrebu.

Moja nona Vica Fredotović Budrović iz Stranice, rođena Pavičić Blaćetovi, materina mat slikana u vejači 1980 a umorla u vejači 1986. Očeve matere i moje none Ljudmile (Mile) rođene Matković iz Markovih u Gorici a kojon su braća bila Tonko Markov, Andrija Šendik i Jure Balolić te sestre Mare Markova i Nevenka Ljubić se jedva spominjen i to somo kroz nikoliko nejasnih sličic u dičjen ponćenju  jer je umorla kad san jo imo 4 i po godišća.

Stora kopriva na šimatoriju.

Moj did Ivon iz Stranice je bi rojen 1896 i provjo mi je da je kad je on bi mladoskočić ova kopriva već bila ovako šupja. Kako je tad jedini put za Stranicu bi priko šimatorija a grebi blizu onda bi se ovi mlaji ala njega sakrili u šupjinu od koprive i po noći strašili Straničare kad su pasovali. E sad kad je pri veće od 100 godišć bila ovaka koliko ona uopće ima godišć i ča bi ona sve mogla isprovjat da zno govorit? Koliko je ona sprovodih, presecjunih, Križih vidila, koliko je ćakulih i beštimih čula u litnjemu hlodu ispod nje, koliko se je ona putih veselila kad bi se dica igrali ispod nje i sakrivali u nju, koliko kortejonjih za koje se i nezna.....eeeeee ma ona  sve te tajne čuva u sebi i neće ih nikome isprovjat. A još koliko će ona tega doznat i vidit

Jematva

Sutra partijemo u jematvu,

Sudi su stanji i šunferoni,

A misi se močidu, u maštilu,

Neka odmeknu i budu parćoni.

Koca je pokroćena,

Na daske konpason, napravjen krug,

Sa krivon pilon dno išegano,

Za utore izdubat,ima se strug.

Dižva i vridica su popravjene,

Od zabandunonega, karatilčića dug.

Sedlo se prid jematvu, porepeco, popravi,

U blazinje klosja od raži napuni,

Od kože poprug i nova poklada se stavi,

Mulu sve drugačije, pok se joguni,

Naćuli uši, jidi se ,kuni.

Kopita se pridnja isiče od naprid

Pomalo sjušto da budu dreta,

Potkove zakije, sa puno pomnje,

Da živo ne zaboli,bila bi šćeta,

I da ne iskoči, i da koga ne urepa.

Svi smo nanoge,prin sunca istoka,

Mat je već friški, kruh ispekla,

Koze pomuzene, mliko uzovreno,

Turta tepla,na stolu čeka.

Noćas se otac, isto ustava,

Mulu je diteline opet stavija,

Upu mu hlodne, vode iz gustirne,

Nažar se i napoji, propja, alavija.

Mul je osedlan,visidu misi,

Od kostretih su zovuze, ča otac je napravi,

Pritegneti nose, za zodnje luke,

Misto se naprid, za uzjahat ostavi.

Kocu san išo i nosin na rame,

Vrića je šoto, ma žuja isto,

Meška se voja, tamo ovamo,

I jedva čekan, doć do na misto.

Kartol pun spize, pud poja partije,

Puldoma ćemo, grožja donit,

Plavca molega i maraškine,

Podgrede u šufit, obisit i osušit.

Bere se žvelto, introda je dobra,

Učas se sveti, mula natarga,

Meke se robe, pod spartu stavi,

Da rame nažuja, bilo bi vraga.

Koca je puna, bilega grožja,

Bogdanjuše, tarpinke, parča i mehuje

Guštozo se meškon, probije, meči,

Opoliti mast se, šešulon puje.

Kad se mih maston napuni, ušće se skupi.

Sa krajen zovuze, u livu ruku ćapo,

A desnon šoldo, tartajun varti,

Po redu zavije i zamoto.

Kako se tartaiun, okolo okriće,

Sve škripje od force, kad se steže,

Ni kapje masta, iscidit neće,

Kad se juski, stisne i sveže.

Svak iz svoje bonde, mih svoj naparti,

Gonjoč hita, oglav priko sride,

Stoji atento, da se ne krivi,

Za mulon goni i viče mu :“de…

Napisao: Braco Jakas (Zavala) 2013.

 Sutra je Blagoslov u Gorici

1-Znomo da u Goricu kurot neće doć pri 11 ma u 8

smo svi već altret i probučeni u boju robu.

2-Pomest isprid kuće, hodnik i kuhinju i naložit špaher

3-Poć u butigu kupit čogod pasketarijih dici za na

stol i razminit šolde za dici stavit u torbicu.

4-U 9 su muški već na Klepalu i nazaziru se di je

kurot a misa još ni ni finila.

5-U 9 i po čuje se jednega ča javije iz Podmurvice.....

.... evo porti je pud Stranice ma dole ni puno kuć i

učas će...

6-U 10 i po čuje se izvidnika...evo ga u Ivice Gašperina.

Sad će borzo, učas će to on i tarč doma podložit

u špaher.

7-10 i 40 evo ga u Žige ...javije se iz Podmurvice,

još Ivo Markov pok će u Goricu. Ma u Ivota bi se

moga malo veće fremat?

8-Evo ga u Mikota Markovega. Još četiri fameje i

arivat će. Veselo doma tarčin vidit jel u kuhinji sve

na mistu .

9-Kurot i dica su intrali u Andrije (Ni veći Andrije ma ime

je ostalo)

10-Tarč doma već nervoz i računon još Jakša, Vinka i

Balolić.....još baren 20 minutih i mogu još stot u

teplo. Klepalo prozno svi susidi već doma čekadu.

11-11 i 10 čuje se šušur i Mir kući ovoj....izlet veselo

vonka i svako godišće iznenođen kako su učas

došli pozdrav se sa kuroton, introjmo u kuhinju,

izmolmo ča gre, obavi se molitva i blagoslov a kurot

i dica partiju u Šćepotovih jer do obida vajo doć do

sv. Roka.

12-11 i 20 rastvoran ponistre od kuhinje da izojde vonj

tamjana, maške ča su utekle od dice se vroćadu.

13-Uzdahnen duboko......uffffffffff....finila je i ova..

...... i sad mogu skalat lampice isprid kuće!

14-ovo 14 dopisijen za sriću somo da ne fini na 13.

Nodan se ovako i sutra i još puno godišć i meni i

svima po Gorici i cilemu Varbanju.

(01.01.2017)

Fotografije ispod su dodane nakon Blagoslova obitelji 2017 godine.

Naše parvo kolendanje za svetega Ivana ili

"Kako smo privarili meštrovicu Ninu" !

U naše doba bila je skula i na sv. Stipana a mi smo 1963 bili u četvorti razred. Niži razredi su imali skulu popodne a to godišće smo dobili doma dozvolu da ka dica smimo parvi put poć kolendat. Ali vajalo je poć za vidila, obavit sve kuće i vrotit se doma kad stariji apena partiju kolendat. Zato bi se na prišu odtorkalo od kuće do kuće, zakantolo kako se je znalo one dvi, tri štrofe, vazelo koju pašuratu, umendul ili smokvu sa stola i veselo tarč daje. Starijima bi još bilo na stolu prošeka i ružulina ma non dici ne.

Ivanih je bilo dosta u to doba, somo u našemu razredu četiri, i ni bilo kad čekat da skula fini jer nećemo moć sve oboć navrime i kad je meštrovica Nina Gazetova na čas se makla iz razreda dvo nojvišja, Jakša Kapitonov i Ivo Drojčin su se popeli na klupe i malo odvidali obe sijalice. Kad se je počinjalo zaškurivat teta Nina je išla takat svitlo ma kako svitlo ni lavuralo zakjučilo se je da je "prigori osiguroč" i teta Nina nas je pustila doma. Tako smo uspili navrime svima zakolendat i bome bili sritni da smo privarili meštrovicu.

Ali.....ni sve išlo po planu, baren za "direktne izvršioce". Stipe Rozov je apena to godišće doša iz Fora i ni još uspi upoznat svoje varbonske rodbinske veze. Kad se je vroti iz kolendanja odma se je dičinjski pofoli svojon storon teti, didovon sestri, Morici ča smo napravili i ko je odvi sijalice. E, a njejina sestra Povica je bila odona u Boninih za barba Mikulu, Gabrića Boninega oca. A Gabrića sestra Morica je bila mat meštrovici Nini Gazetovon. I bome ujutro odma Morica Rozova je to sve isprovjala sestri Povici a ona prinila daje ćeri i teta Nina je sve saznala odma pri skule.

Bi je običaj u to doba da se dicu tuče palicom po rukami, rekli bi bili da smo dobili nikoliko sardelih, ako smo čo činili kako nevaja, ili nan libri i bilježnice bili neuredni, ili ako nismo napisali domaći....ma meštrovica bi nas bila poslala da somi donesemo palice. A mi smo uvik birali ne tanke jer one prašćidu nego koju storu debju ogrizinu koja će puknut nakon dvi, tri "sardele". Ali ti put teta Nina je donila soma jednu tanku palicu koja će prašćit. Ni nas teta Nina nikad tukla joko da nas zaboli nego veće onako reda radi da sačuva autoritet ali ti put je bila jidna i rekla nan je posli da to nismo smili učinit jer da smo pitali da nas pusti ranije radi kolendanja da bi nas bila pustila. I odma čin je intrala pozvala je oba "izvršioca prekida dovoda struje do sijalicih", Jakšu i Ivota i dola in sa to tanke palice ča prašći po desetak dobrih sardelih i još su za kaznu do odmora vajalo da stojidu svaki u svojemu "kutu" razreda. Tako Ivotu ni bi isprobi imendan.

Mi drugi smo pasali lišo ali nismo znali kako je meštrovica teta Nina to sve doznala dok nan kroz koji don stariji nisu objasnili rodbinske veze "izdajnika" Stipeta Rozovega  

Na donjoj sliki su Stipetu mat Katica, did Petar, nona Petra i teta Zora

Zimska igra iz ditinjstva koja se je igrala u Varbanju uz komin u doba od Božića do Vodokaršćih a zvola se je "U KROJEV DVOR"

Nojveče san sve ovo dičje igre igro sa materon a kako i za druge igre i za ovu su pravila  bila jednostavna:

Oni koji je na redu za igru stavi u zatvorenu šaku nikoliko umendulih po žeji i reče " Jo gren u Krojev dvor".

Drugi mu odgovora "A jo za tobon".

Parvi sad pita " A sa koliko drugov?" i drugi odgovora oni broj za koji penso da parvi ima umendulih u šaki.

Ako pogodi dobije te umendule a ako ne pogodi toliko ih doje koliko ih je ovi imo u šaki.

Izgubi je oni koji je parvi osto bez svih svojih umendulih i nima s čin već nastavit igru.

PS: Izvor sigurnih sjećanja za većinu ovih igara i priča iz djetinjstva je moja teta Lučica  

Moja mat 1978g.

 Božić mijor devetsto dvodeset i osme!

Bila je juta zima mijor devetsto dvodeset i druge a u Ivana Rozovega fameji po običaju do Božića ni zime ni glodi a po Božiću i zime a i glodi. Siromašni od uvik a izgleda i dovika. Ni fradid imo svoje zemje nego je lavuro na tujon zemji a nojveće u Dubovici jer smo je mi doržali. Bilo je i drugih varbonskih famejih tamo ali oni su doržali druge vale a Vodanovići i Petra Svidoka fameja sa nami lavurali Dubovicu i Pišćenu. Po pol godišća stolo se je tamo, Ivanove ćeri i sestre se ludile za Zaraćanima i Foranima pok su mu se dvi sestre i odale tamo, jedna u Zaraće u Barišićih, jedna u For u Kolumbićih a nojmlaja ćer u Milnu za Tudor Ivana Velega. Dvodeset i sedme Ivon je tamo i ispusti dušu....doša iz poja napožo se na stol u kuhinji iza crikvice u Dubovici, glova ujedonput klonula na stol i Ivana već ni bilo, bez da je i glosa pusti i bez da se je pozdravi. Teški lavur bez i grozda svojega a filoksera je počela jist i to tujega lozja i ni bilo druge nego Ivon je reka sinu Perkotu da vajo poć u Argentinu čogod šolda ćapat za priživit i kupit koje poje malo bližje Varbanju. Dvi sestre još neodone, od sedan ćer tri još neodone i vajalo se je pensat. I tako oko Božića mijor devetsto dvodeset i druge odlučeno je da Perko porti u Amerike. Pozojmilo se je te zime šolde za pašoj i u petemu dvodeset i treće Perko je porti a ostavi ćer Mariju od tri godišća i ženu Milu noseću. Piso je on digod koje pismo doma ma somo je dobi jedno nose jer nikad ni sto puno na jednemu mistu i imo svoju adresu. Urugvaj, Paragvaj, Bonezaires i Argentina su bili mista di je isko posol na velikin pojima šenice di su već tad imali parne kombajne. Somo jedno pismo je dobi i to na adresu jednega otočanina iz Grobja koji je tamo bi od pri i u njemu sazno da mu se rodi sin Ivon ali za smart oca ni zno. Vidi je svega grubega tamo u tujen svitu a nojveće jude iz ovih krajih koji nisu nikad uspili skupit šold za pašoj nose i još vrotit dug. Njihova sudbina ga je natirala da čin je, nakon pet i po godišć, skupi bokun šolda odluči se tornat početkon njihovega lita a početkon naše zime jer je zno da ako kroz lito ne nojde posla jer i Argentina je počela ćutit svjetsku krizu, zimi će izist ovo ča je usparenjo i već nikad neće doma. Kupi je kortu, ukarco se na vapor i priko Triešta doša ovamo. Kako je putova do doma ne znan ali pontin njegovu besidu o temu kako je doša na Pjacu. Doša je u Varbonj oko podne mijor devetstvo dvodeset i osme malo prid Božić i vidi jednega molega čornega kako se igra po Pjaci. Pita ga da čihov je on a on mu odgovora: "Jo san Perkota"! E tad je parvi put vidi sina koji je već imo pasonih pet godišć. Kako se je tad ćuti i ča mu je pasalo kroz glavu to somo od zno. Izgubi je sve done dičje igre sa sinon a kad je doša doma vidi je mater Mariju di plače i od sriće ča ga vidi a i od tuge jer kad je pito za oca vajalo mu je reć da je Ivon umar u Dubovici i da je vajalo dvo dona dok su in jovili i dok su ga na živemu donili od tamo i zakopali bez blagoslova sina. Tad se je zavitova Gospi, jer virova je nojveće u Nju, u svetega Antonija i imenjaka svetega Petra, da će nosit Križ u zahvalu Njoj ča mu je dola pameti da se navrime vroti. Kvodar sa slikon Gospe je dokle god je Perko bi živ sto obišen na soli a kipić svetega Antonija na njegovemu komu. Zovit je obavi i mijor devetsto i tridesete je nosi Križ. Dug za pašoj je vroti a sa šoldima ča su ostali kupi poje Carevac. To je tad bilo veliko blogo. Svih pet motik je nasodi loze i na svojemu moga ubrat dici grozd kad je iti a ne ga sakrivat meju lozovinu na dno sparte da ga gospodor zemje ne vidi. Božić mijor devetsto dvodeset i osme su nakon pet godišć dočekali skupa u molon kuhinjici sa gronon umendula na kominu koju je Perko kako glova fameje polivo čornin vinon izmišanin sa ujen od masline. Danas bi se to reklo da je zalivo Badnjak. Mat Marija, sestra Zorka, žena Mila, ćer Marija i sin Ivon jer su se druge sestre dok njega ni bilo doma već bile odale.

A danas kad bi i moga prodat ti Carevac ne bi za njega moga dobit šest mijorih eurih. Nojveće mijor eurih donkve vridi svako njegovo godišće u tujemu svitu bez fameje, bez vidit tek rojenega sina, bez sprovoda ocu. Di si bi? Nikud! Ča si čini? Ništa! Život je paso i njemu kako će i svima nami ali eto da se spontin Božića 1928, prirano umorle none Mile i dida Perkota s njegovon pipon, sa vaporon meju zubami kojemu je humor dimi "i don i noć" i da mu se zafolin za lipo ditinjstvo i sve ča me je nauči o životu a to je da i u nevoji i neimašćini vajo ostat čovik i somo čovik i činit dobra dila komu god moreš a ako tebi ko čo i učini grubega zaborav to odma i ne osvećij se jer, Perko je tako virova, čovik je moli da se sveti i ima niko iznad nos koji će svakemu odrizat pokoru kad za to dojde vrime. I ti Perkota nauk neka bude i moja poruka i za ovi Božić. Proživili ga svi štioci sritno sa svojima famejima!

Važetići!

E znon, reć će kojigod od ovih mlajih ....ma ča nan ova stora mona stavije slike običnih važetićih kojih danas hitamo u smeće po nikoliko na dan. Eeeeee...... ma nikad pri ovo nisu bili obični važetići. Ovo je za moje none, dide a i oca i mater bilo blogo i to velin slovima BLOGO. Ni svak imo važetić a ko ga je imo čuvo ga je ka zloto, a baš i boje nego zloto. Al si tad imo za kupit konzerve? E da!!!....ni se ni znalo ča je konzerva jer su je stori vidili somo u ratu ako je koja ostala iza Njemcih, Talijonih ili od ingleške spize koju je doma doni sritnik ka ča je bi moj did po materi koji je u ratu bi bolničar na Foru a po sanitetski materijol je hodi na Vis i od tamo bi digod doni to blogo, te viške važetiće od ingleških konzervih. Ma bome kako je uvik imo pune sakete drugega materijola ni bilo ni mista a baž ni napamet svaki put iz Visa i koji važetić donit. Susidi su znali da ih on more donit pok bi u nos zojmili ma ritko vroćali a did bi noni reka "Ma ne baceloj, ča će ti to, je ih na Visu koliko hoćeš". E, je ih bilo na Visu ali u nos nojmanje dok ni nona počela sakrivat važetiće. I od tad je u našon fameji po materi i susidstvu bila ostala govorojka onako u taroku kad se čo izgubi ili ko ne vroti pozojmjeno "Ma ča baceloš, je tega na Visu koliko hoćeš" Čuvalo se je ovo kako oči u glovi. U poju se je važetić sa provislon od findefera sakrivo dosta daje od gustirne pod koje suho gronje jer ako ostane na gustirni osta se bez njega. Sa njin bi se zapulo vodu iz gustirne a ovi manji kojemu bi se mlačićem potuklo rube da ne posičeš pešnje bi je nojlišji žmul od kristala za se upoju napit. Imat oba....i molega i velega.... e to ni moga svak!!! A doma su ovo bili nojlišji potići za skuhat čogod na kominu. Lipo ga sa provislon i kočulon obisiš na komoštre i eto ti pot boji od Ceptera. A i ovemu molemu bi se stavilo provislo od bokun ruzinavega findefera ča je ostalo iza rata i skuhalo joje u njemu. Bome ne joja nego baš joje. Jer imat dvo joja za skuhat i to je bilo blogo ili je bila velika bolest pok bi se jednega pozojmilo u susidih da se bolesnik okripi. A danas su druga vrimena ma štoriju iz ditinjstva o važetiću od konzerve kako velikemu blogu eto želin prinit i mlajima kojih to interesira. Kako je pojam bloga varijabil!!! Jutros san ih tri hiti ma uvik iman sačuvano baren po dva veća i manja "da se nojde doma" za nedaj Bože potribu. Ča ditinjasta glova ćapo stora već ne pušća 

Konzerve iz 2. svjetskog rata

Danas (30.11.2016) prid obid su me kontaktirali iz portala Index.hr da jel in mogu ustupit slike sniga iz 1993 za objavu i da ako mogu napišen kraki tekst. Jo san in ustupi i onako na prišu napiso ništo i reka da somi korigiradu i dododu ča hoćedu ali su objovili od riči do riči. Ne znan kako su došli do mene. Valjda priko mojih web stranicih. Nison pito jer san bi glodan i priša mi je bilo za obidvat. Ma eto drogo mi je da baren kogod prati ove moje web zapise.

Moj tekst i uz moje fotografije objavljeno  na portalu Index.hr 30.11.2016

Prije 23 godine, zadnjih dana studenog 1993. godine, Hrvatsku je zahvatilo snažno snježno nevrijeme. Pozvali smo čitatelje (Index.hr) da nam šalju svoje snježne fotografije iz te zime, a priča Pere Razovića s Hvara posebno nas je oduševila pa je objavljujemo u cijelosti.

"Snijeg ovdje i nije baš tako rijetka pojava. U mom djetinjstvu padao je nekoliko puta zimi, a i krajem 70-ih i početkom 80-ih često je padao. 1984. je padao svaki dan od 04.01. do 11.01. i to sam iskoristio i popet se na brda okolo Vrbanja i napravio jedine postojeće snimke Vrbanja pod snijegom s tih brda i još su CB. Samo, kako mi se žurilo razviti film da vidim rezultate, a nisam imao svježih kemikalija, razvio sam u istrošenim pa su i rezultati lošiji i ima mrlja od fiksira, ali to možda i daje onu draž starinske CB patine. Padao je snijeg i 2005 a 2011. padao je dva puta i odmah od jutra krenuo sam okolo po selu s aparatom jer sam znao da će do podne snijeg nestati. Te digitalne slike nemaju onu toplinu filma koje imaju fotografije od 03. i 04. siječnja 1993. A posebno su mi te slike drage jer je to mojoj kćeri bio prvi snijeg i ja sam se veselio više od nje kako ćemo praviti snješka. Ona je sa mnom u plavoj bundici na slikama. Subota popodne bila je baš hladna, onako vjetar s istoka kojeg mi zovemo Levantora i slutilo je na nešto veće, pa sam se u nedjelju ranije ustao i ostao iznenađen količinom snijega koji je tijekom noći napadao. Snijeg nama obično dođe sa zapada, ali ovaj put je došao s juga i osim Korčule i Pelješca nije imao gdje pasti pa ga je bilo ujutro možda i 20 cm. Imao sam samo još desetak fotografija u filmu pa sam odmah probudio kćer i dok ju je žena obukla, ja sam požurio kod župnika da mi otvori zvonik kako bi s vrha snimio fotografije. Već je bilo ljudi ispred crkve koji su se grudali, a ja sam se odmah vratio i istrošio film slikajući kćer. Nisam očekivao novi snijeg. Ali, sunce se nije pojavljivalo i ja sam prije nego je pala noć otišao prošetati selom uživajući gacati po snijegu te se zadržao kod jednog prijatelja. Kad sam izašao od njega ostao sam iznenađen jer snijeg je već počeo opet padati, ali sad baš svom silinom, uz guste, guste pahulje. Nabio sam kapu na glavu, podigao ovratnik i kroz gusti roj pahulja požurio kući. Pamtim da sam uzeo kćer na ruke i kroz prozor smo gledali kako u suton pada po dvorištu. Tad je već shvatila što je snijeg pa se veselila, a ja još više. Ujutro ga je bilo na mjestima i do pola metra, ali je rano je izašlo sunce i znao sam da će mu taj dan biti kraj, a filma nisam imao. Otišao sam pješke jer me je bilo strah voziti po snijegu 5 km do Staroga Grada kupiti film, ali u to ratno doba jedva san našao jedan kojemu je u kiosku istekao rok trajanja pa su i boje na njemu dobile neku čudnu toplu nijansu. Opet pješke natrag, a već su se bili okupili susjedi i pravili velikog snješka pa sam fotografirao i njih, a mislim da imam samo dvije svoje fotografije. Kćer je uživala grudajući se prvi put u životu četvrtoj godini. Taj dan je stvarno bio prekrasan, ali poslije podne već su krovovi ostali bez snijega, sunce upeklo i predvečer osim u skrovitim mjestima snijegu nije bilo ni traga. Doduše, zaleđenog je ostalo na gomilama u sjenovitim mjestima još danima. Nekih ljudi s fotografija, nažalost, više nema, neki sad već imaju svoju djecu pa se s njima nadaju snijegu, ali nema velike nade ni ovu zimu."

Foto: Pero Razović

Ovaj putopis Nele Jakić prenosim u spomen na mnoge Vrbanjane koji su bili u zbjegu u El Shattu,(a među njima i cijela moja obitelj, djed, baka , otac i troje njegovih sestara, koja se je živa i zdrava vratila a prabaka je bila ostala doma čuvati imanje), u spomen na one koji se nisu vratili rodmome kraju i u spomen na one koji su se rodili i umrli u izbjeglištvu.

Pustinjski putopis. Piše Nela Jakić!

Moja prva saznanja o zbjegu naših ljudi u pustinji El Shatta bila su još u ranom djetinjstvu. Posjećujući grobove na splitskom Lovrincu, u vrijeme Dana mrtvih, obavezno bi položili cvijeće na jedan mali grobić.

Pitala bi nonu: "None, ko je ovde pokopan?"

"Mala Tatijana - kćer od tete Ane, moje sestre." - odgovorila bi none.

"Pa, kako je umrla tako mala?" - nikako nisan mogla shvatit da i mala dica umiru.

"Umrla je od teške bolesti kad su se vratili iz Elšata."

"A šta je to Elšat?"

"Ma to ti je jedna pustinja u Afriku, di su morali otić za vrime rata. Tamo je umrla i ostala njena seka, druga ćer od moje Ane", rekla bi none ukratko i više nije volila pričat o tome.

Svake godine ostavljali smo buketić cvića na grobić male Tatijane.

A teta Ane i barba Jure, dočekali su duboku starost bez potomaka, samo sa sjećanjima na svoje curice. I nisu volili pričat o tome, kao ni drugi kojima su njihovi najmiliji ostali zauvijek u toj pješčanoj grobnici. Kad bi i počeli pričat, završilo bi sa suzama.

U svojim plovidbama preko Sueskog kanala, naši pomorci mogli su vidit tu pustinju, oti Elšat, kako ga je naš svit zva. "To ti je ravna ploča! Sama pustinja, ni stabla, ni travke. Samo se u daljini vidi spomenik", pričali bi nam.

 Na donjoj slici je jedan član naše šire obitelji Boris Kragić 1975 ispred spomenika Majki Dalmatinki.

Spomenik Majke Dalmatinke (kipara Ante Kostovića), baš kao neki svjetionik, ponosno stoji na izbjegličkom groblju gdje je pokopano 856 izbjeglica, uglavnom djece i staraca u vremenu od 1944. do 1946.god. Osim što je čest i naziv Majka Domovina, majke koje su tamo ostavile svoju djecu, najradije ga nazivaju Žalosna majka.

I bolje da je tamo daleko, bar ga nitko neće minirat kao što su to napravili kopiji tog istog spomenika na Drveniku Velom, 90-tih. No, nisu uspjeli – malkice su joj protresli temelje, ali ona i dalje stoji uspravna i ponosita.

Posjetivši izložbu "El Shatt zbjeg iz Hrvatske u pustinji Sinaja, Egipat, 1944.-1946.", saznala sam mnogo toga o zbjegu što nisam znala. Izložba je proteklog ljeta postavljena na otoku Visu, u Zavičajnom i arheološkom muzeju Visa, u staroj austro-ugarskoj tvrđavi, poznatoj i kao Gospina baterija. Baš u toj tvrđavi bila je centralna etapno-prihvatna stanica za izbjeglice koje su u velikom broju pristizale na Vis.

Zašto je nastao dalmatinski zbjeg? Zašto je bilo neophodno da se 40000 ljudi iseli iz svojih domova, prebaci brodovima na Vis, pa dalje u južnu Italiju, i onda konačno još dalje u egipatsku pustinju?

Odgovore nalazim u brošuri koju sam dobila razgledavajući izložbu o El Shattu.

Prenosim citate, autorice Nataše Mataušić, koja je osmislila koncepciju cijele izložbe:

"Nakon kapitulacije Italije u rujnu 1943. jedinice 2. njemačke oklopne armije krenule su iz unutrašnjosti prema obali u cilju razoružanja talijanskih jedinica i zauzimanja čitave istočne jadranske obale. U tijeku žestokih borbi većina stanovništva u područjima zahvaćenim ratnim akcijama, zbog straha od odmazde i već počinjenih zločina, bila je prisiljena na povlačenje i sklanjanje na još neokupirana područja. Tako je postupno nastajao zbjeg, najprije s biokovsko-neretvanskog, a nešto kasnije i s otočkog područja Dalmacije.

U sporazumu sa Savezničkim vojnim vlastima na Srednjem istoku, oko 40.000 izbjeglica prebačeno je u prvoj polovici 1944.preko otoka Visa u južnu Italiju. U logorima, u južnoj Italiji ostalo je 7.872 osobe, a svi ostali prebačeni su savezničkim brodovima u Egipat…

Otok Vis kao najsigurniji i najudaljeniji naseljeni otok Dalmacije, postao je mjesto koncentracije svih izbjeglica i etapna stanica za prebacivanje izbjeglica u južnu Italiju.Masovno prevoženje jedinica i zbjega s otoka srednje i južne Dalmacije na Vis započelo je noću 30. na 31.prosinca 1943.g. Na Visu su se već nalazile grupe izbjeglica s obale i otoka. A njihov je broj svaki dan sve više rastao...

U to je vrijeme na otoku Visu živjelo 8.000 stanovnika, uglavnom ribara i vinogradara. Razvojem ratnih operacija, dolaskom velikog broja izbjeglica, partizanskih i savezničkih jedinica, te političkog i vojnog rukovodstva nove Jugoslavije, on se u samo nekoliko mjeseci pretvorio od pitomog dalmatinskog otoka u vojnu, pomorsku i zrakoplovnu bazu…A kada je 22.veljače 1944. stupila na snagu zapovijed Štaba 26. divizije o proglašenju otoka ratnim garnizonom, naređeno je prisilno evakuiranje viškog stanovništva. U zbjeg su morali otići svi, bez razlike, koji nisu bili sposobni za borbu ili rad u pozadinskim jedinicama. Do kraja veljače i početkom ožujka, zajedno s ostalim izbjeglicama upućeno je u izbjegličke logore u južnu Italiju i Afriku 3.784 stanovnika otoka Visa...

"Prebacivanje izbjeglica započelo je krajem 1943. Prva grupa prebačena je iz Komiže u Italiju 30. prosinca 1943. (2600 izbjeglica s dva partizanska i jednim britanskim brodom), a prva veća grupa stiže u Italiju prvih dana siječnja 1944."

U "Hrvatskoj zori" - glasilu ogranka Matice Hrvatske u Visu, pred nekoliko godina objavljivana su svjedočenja Antice Roki - teta Rude, Višanke koja je kao mlada djevojka bila u El Shattu.

Prenosim dio njene priče objavljivane u nastavcima u Hrvatskoj zori

…Napokon smo došli do jezera gdje je grad Izmailija. To je nekako polovica ili sredina kanala. Tu je vlak skrenuo preko kanala na drugu stranu prema istoku. Tamo više nije bilo zelenila nego salbun (pijesak).

Svi smo gladni, jer je malo tko jeo one sendviče, žedni. Sve gledam i mislim u sebi kad će doći zelenilo, stabla, neka šuma... Bonaca, sunce peče, gladni smo i svi šutimo. Odjedanput je vlak stao i zapovijedaju da se iskrcamo, da smo stigli. Kad smo se iskrcali, vruće, gladni, a šatore vidimo tamo daleko, kako do svetiga Jurja, i svi smo počeli plakat, svi.

Došli su kamioni. Iz daleka vidimo kako naš svit gre prema nama kad su vidili da je vlak došao. Tješili su nas: "Nemojte plakat. I mi smo plakali, ali smo se snašli." ...

Bila je prava umjetnost snaći se u tom gradu od šatora…

I naravno, svi su se snašli. Morali su, usprkos neljudskim uvjetima na koje su bili prisiljeni. Saveznici Englezi su ustupili svoju nekadašnju vojnu bazu od šatora, organizacija je bila besprijekorna. Vrlo brzo osniva se Centralni odbor zbjega koji je predstavljao čitav zbjeg i upravljao surađujući sa Glavnom savezničkom komandom za zbjeg. Svakim pojedinim logorom (na početku ih je bilo 7) upravljao je Logorski odbor. Logori su se dijelili na Rajone, kao osnovne jedinice narodne vlasti, koji su se dijelili na redove šatora, a u svakom šatoru boravilo je 18-20 osoba i svaki šator imao je svog predstavnika.

A naš svit je sluša jer triba priživit, a pričaju da tamo kod kuće fašisti pale, ruše, ubijaju i možda bi svi već bili mrtvi da nisu pošli u ovi zbjeg.

Nisu ni svjesni bili da se neki od njih nikada neće vratit doma, u svoje malo misto.

Priča nam teta Ruda, koja je u El Shattu bila zadužena u dječjoj bolnici.:

… Imali smo fontane za pranje robe, a za piće su preporučivali što više vode, jer da je zdrava... Pralo se svako jutro. Kad smo se već udomaćili, fontane su bile mjesto za prepričavanje pisama i vijesti iz domovine.

Dosta su loše prolazili stari ljudi jer je vrućina izazivala proljev. Isto je bilo i s djecom iznad 6 mjeseci, dok je novorođenčad bila otpornija. Ipak, dani su prolazili. Najgori doživljaj bio je s djecom koja su dobila sulustre, ospice, a engleske bolničarke su bile tvrdoglave i s velikom temperaturom bi ih okupale, pa su mnoga djeca umrla.

Usprkos teškim uvjetima, u tom gradu šatora u Sinajskoj pustinji, tekao je život.

Mnoga djeca rodila su se tih godina za vrijeme zbjega na Sinajskom poluotoku i često su nazivana prigodnim imenima: Zbjegan, Sinajka, Elšatka…

U čitavom egzodusu - u Italiji, u El Shattu, te u dva manja logora El Khatatbi i Tolumbatu - rodilo se oko 500 beba, a umrlo je preko 850 ljudi, najviše djece.

Prepisujem iz brošure tiskane za potrebe izložbe El Shatt:

Dio izložbe posvećen je ženama, djeci i starcima, tim najbrojnijim učesnicima zbjega.

Snaga hrvatskih žena, izraslih na škrtoj dalmatinskoj zemlji, da nastave živjeti jedan sasvim drugačiji život, i štoviše, prilagođavajući se sasvim novim i drugačijim životnim uvjetima, stvarati iznova nove vrijednosti svakodnevnog života, dala je životu u izbjeglištvu jednu sasvim novu dimenziju. Njihove vješte ruke stvarale su od šatorskih krila odjeću, od rasukanih dijelova starih konopa majice i druge odjevne predmete, čarape, ukrasne stolnjake, ručne radove, torbice…

Rad i stvaralaštvo postaju osnovni pokretači svakoga pojedinca i cijele zajednice. Svatko je radio što je znao i mogao u skaladu sa svojim fizičkim i umnim sposobnostima. Organizirane su skoro sve najvažnije zanatske i uslužne djelatnosti: krojačka, postolarska, stolarska, kovačka, limarska, urarska, brijačka, radionice igračaka, pogon za proizvodnju opeke i sapuna. Najveći problem predstavljao je nedostatak sirovina za rad radionica. Jedine sirovine koje su im bile na raspolaganju bili su otpaci s ratišta, opruge od kamiona, automobilske gume, iznošene vojničke čizme i cipele, drv.sanduci, šatorska platna... Iz Sueskog kanala vađeni su komadi drva od kojih su izrađivane školske klupe, kalupi za cipele, šatorske ploče i figure, dječje igračke...Prosvjeta, izvanškolske aktivnosti, zdravstvo i higijena, pa i vjerski život bile su aktivnosti kojima je posvećivana velika pažnja... Svaki logor imao je svoju župnu crkvu smještenu u šatoru posvećenu jednom od svetaca ili patrona mjesta odakle su potjecale izbjeglice... Kulturni život, a osobito pjesma i ples olakšavao je i podizao životni i radni elan izbjeglica, te propagirao i očuvao iskonske narodne običaje i jezik kraja iz kojeg su izbjeglice došle. Radom i afirmiranjem, ne samo afirmiranih kulturnih djelatnika (književnika, slikara, umjetnika, arhitekata), već i velikog broja "običnih" ljudi s istinskim umjetničkim sposobnostima, kulturne aktivnosti afirmirale su zbjeg i izbjeglice u širim međunarodnim okvirim

Naši ljudi nisu zaboravili ponit sa sobom u nepoznato one svoje poznate stvari ka šta su mriže, vrše, vučije, bukare...

Žene su pomagale u bolnicama, kuhale, šivale, plele, brinule se za djecu i starce.

Ručno (a kako drugačije?) su izrađivale igračke za djecu, robicu, merla (čipke)

Bile su organizirane škole u kojima je i staro i mlado učilo čitat, pisat, crtalo se sve ono šta je bilo u duši i mislima, željama...

Priča nam teta Ruda: Imali smo tri mješovita pjevačka zbora, pa smo često organizirali priredbe. Kamp 1 imao je mješoviti zbor Josip Hatze. U kampu 24 djelovao je zbor iz Podšpilja (Vis). Nas je vodio čeh Benkast, koji je prije u Visu vodio glazbu.

Nakon duge dvije godine u izbjegličkim kampovima na Sinajskom poluotoku, 1945. godine počinje se organizirati povratak, te je prva grupa izbjeglica otputovala u domovinu 18. srpnja 1945.g. Zadnja grupa izbjeglica stigla je u Splitsku luku 24. ožujka 1946. gosine - 10 mjeseci po završetku Drugog svjetskog rata.

Kod kuće bilo je onih sretnih, i onih manje sretnih koje nitko nije dočekao

I zadnje što je napisala teta Ruda u svom dnevniku iz El Shatta:

Stigla je i 1946. godina. Zbjegovi su se počeli vraćati. Najprije su otišli Grci. Jedan brod im se zapalio i mnogi ljudi su poskakali u uzburkano more pa su stradali. Oni, koji su ostali na brodu, bili su spašeni. Polako su počeli odlaziti i naši prema Dalmaciji.Bilo nas je sve manje. Konačno smo krenule i moja sestra i ja, brodom Princes Katlin. Brod nije bio velik, a i vrijeme je bilo loše. Bio je to pretposljednji brod koji je vraćao izbjeglice.

Za nama je ostao Sueski kanal, Crveno more, pustinja, a mi smo se približavali našem Jadranu... Konačno smo ugledali Palagružu i oko srca nam je postalo toplo, jer smo znali da smo stigli doma.

Na svoj škoj... u svoje poje...

A ja... završavam s mislima na nju - stamenu Majku Dalmatinku koja još uvijek postojano odolijeva pustinjskim vitrovima, pješčanim neverama i ponosito čuva zadnje počivalište svoje dice.

I zahvalna sam što tamo daleko priko mora, u tom dalekom Egiptu, ima još dobrih ljudi koji će je okitit cvićem, a ne minama.

 O barba Mikotu Ivejinemu ilitiga storemu Iveji!

     Barba Miko je još bome živ i u motu i ne notojen ovo za uspomenu na njega nego notojen moje uspomene o njemu iz mojih dičjih don. A zoč baš o njemu? Ma puno je tega zoč i neka to ovo štivo objasni!

      Ka parvo Miko Ivejin mi je kad san bi dite bi susid. Iz našega surola san vidi njegovu kuću, pasovo je svaki don puten nimo nos i bi bi me ka dite onako od dragosti ušćipo za obroz. Spominjen se i subote kad se je oženi a spominjen se i tuge kad je priseli u novu kuću u Sela. Ni to daleko, bome odma ispod spomenika, ma meni je to tad bilo daleko kako da je iša u Amerike jer ga već nison vidi svaki don i insurilo mi se je.

     Imo je barba Miko i drobilicu ma je meni iz mlajih don osto zaponćen u Varbanju po baren još dvi stvori, po toncima i po kinu.

     Bi je parvi koji je tuka u bubanj, oni veliki ča je na sebi imo figuru morskega pasa od nike kosti udilanu a baš i od plastike. On i barba Vlade Bulićev a posli i Dinko Briškulin su parvi varbonski mužikonti koje san jo zaponti na toncima i uz čihovu muziku san uživo gledat tadašnje tancadure koji su u kontu onega ča su vidil u kojemu filmu toncali i moderne tonce a ne somo ingliš valcere, valcere, rašpu i šaltin. E u očima su mi Pravda Šundetova i Miko Picolin kako su toncali twist i Miko se škinima savijo čupicon skoro do poda. U očima su mi i dražbe i trajtamenti i matere sa ćerinin kapotima na bonkima okolo kako pronoštikoju.

     Ali o toncima drugon prilikon a ovo je štorija o storemu Iveji koji mi je još veće osto u uspomeni ka dugogodišnji kino operater u Varbanju. Kad san fini parvi razred sridnje bi san kod njega to lito i na praksu da se malo naučin lavurat sa kino aparaturon i sve mi je to ostalo upamet ča me je Miko uči ma nojveće mi je ostalo upamet da san imo i jo čast pustit na gramofon pismu u pauzi dok je Miko minjo role filma. U tima pauzima jo san parvi put ču puno pismih sa Mikota pločih a tote san nojveće putih ču Crvene koralje. Svi "kauboji, indijonci, njemci, partizani, vitezovi mačevaoci" ča su se od popodneva borili meju sobon po Lojcima i Donjin borima imali su oružje ča je napravjeno po filmovima ča je Miko prikaziva. U Varbonj su dohodile loše i već istraćene kopije filmovih pok bi puno putih puka film i onda dok ga Miko ne zalipi svirile bi ploče tako da je meni to opet bilo dobro. Sve klasike filma san pogleda u Varbanju zahvaljujuć Mikotu koji je aparaturu održava sa povnjon. I još na kunju da napomenen i ovo: parvi cinemascop film "Put oko svijeta za 80 dana" je u New Yorku prikozan 1954 a Varbonj je drugi u Harvotskoj, već 1958 kad još nonci Split to ni imo, imo kompletnu cinemascop opremu i ekran zaobljen i stavjen pod kuten kako bi zadovolji cinemascop standarde. I naš Miketina je sve to održava i govori da je još sve alavija te se nodan da ćemo jedon put ćapat vrimena i poć sve to i slikat. Barba Miko fola Van na uspomenima iz ditinjstva i mladosti i puno nan još poživili 

TOVOR

Simbol Dalmacije i Dalmatincih. Mi Dalmatinci smo ka i tovari...velike pitome beštije koje moredu svega podnit......i glod, i veliki trud i ponižavanja i palice po guzici, ma do mire. E a kad se paso mira boj nas se. Izvojat ćemo se nasrid ceste od života bez stroha od šćopa ma koliki bi da bi i nećemo se daje molovat sve dok nan se piz sa škinih ne skalo i dok se opet sa nami juski ne počne postupat. Niki mislidu da nan se rugadu kad nas zovu da smo tovari a bidni ne znadu da je to non čast. Bit plemenit ka i ova plemenita i jedinstvena beštija koja nas je othronila a za uzvrat ni iskala puno, somo malo mira priko noći da odmori trudne kosti i malo gošćice a vode ako bude depju još boje ma i sa pol sića za cili don bi bila kuntenta.

Moja štorija o prijateju Andriji Turić Koletovemu!

     Bi san molo dite i imo niku biciklicu na tri kola sa darvenin sicen i pedalima na parvemu kolu ča bi je bi vozi pridvečer po betuniću isprid spomenika. Jedon don je na nju se moj stariji zermon Nikica iz Vrisnika i kako već težji i jači nehoteć je slomi jednu pedalu. Otac je reka da nima veze jer da će on to odnit Andriji Turića, a po fameji su ih zvoli Koletovi, da zavari. E tad san parvi put ču za Andriju. On je, a bit će ka naučnik, lavuro u kovoča Glovinega kovačiji na Pjaci i tad dokle mi je to Andrija vari su mi ostale u očima slike aparata za varenje na garburu i slike ognja na kojen je kovoč Dinko Glovin sa sinon Cviteton grija motiku za je iskovat. Andrija i moj otac su bili veliki prijateji i puno hodili skupa na ribe u Oskorušicu a bili bi i mene vazeli s sobon. I spominjen se jedne, sad mi i smišne Andrijine dežgracije. U Tatinji na bondu od Givnika je bila jedna rapa u kojoj je znala bit velika kirnja. Vajalo je varhovak vorše sa vorškon namistit na rapu da kirnja ako izojde iz rape odma intro u voršu a kako je bilo morete od tarmuntone to nisu mogli iz kaića nego je Andrija ćapo konop koji je bi vežen za voršu i skoči na kroj za je lašnje namistit a otac gleda kroz caklo i kumando. I kad je namisti voršu iša je skočit u brod ali kako je moreta makla brod moj ti Andrija trusa u more. A bila je već kasna jesen i bili smo u jempere. I tako mokar je veslo da se ne ohlodi do vale i kad smo se uspeli do kućice je naloži ogonj, svuka se i osuši robu jer bome promine ni bilo. Voli je Andrija u mlaje done i kaču ma jo nison bi od kače i malo se tega spominjen osin puških ča je som pravi pok su ih on i otac provovali u Punti. Bili bi je vezali za bor, za okidoč vezali špog, sakrili se iza zida da ih puška ne ruvino ako ni sve alavija i povukli špog za ižbarat.

     Andrija je bi provi sportoš. Voli je zaigrat na balote a i svaku večer je i to do kasnijih godišć igro na moli balun na betuniću isrid Doma i onda posli na pivu sa kumpanjijon. Uvik pontin njegove riči da mu je nojslaji šold ča ga je sa kumpanjijon istrati.

     Kad san fini parvi sridnje praksu san odlavuro u radionici Pharos Plastike u Pajizu i tote san apena poče upoznovat Andriju ka meštra. Bi san kako od struje dodiljen Ivotu Šepiću ma i uz Andriju, Tribunola i šefa radionice Vlahovića san puno nauči. A nojveće da alot i makine uvik vajo doržat složene, uredne i čiste. Uči me je Andrija lavurat i na drebang. Ne puno, ma nauči san dosta za moje potribe. Bi se je Andrija tad već poče i ženit sa mojon oduvik prijatejicon iz Dola Rinon. Pontin jedno jutro kad san hodi biciklon na posol a još ni bilo asfalta i bicikli se po ono grotulama probila goma i jo bome biciklu na rame i nanoge do posla. Tad se je Andrija zafrkovo da Pero kad mu se priši vazme biciklu na rame da pri dojde. A puno putih san iša na posol i sa Andrijon sideć u njegovon prikolici ča je imo na motoru, a malo svita je tad imalo prikolicu za motor.

     Ni bilo stvori ča se tiče svih vorstih motorih a pogotovo brodskih ča Andrija ni zno popravit. Meni je uvik bi parva i nojveća pomoć za popravit auto. Nikad, ma baš nikad, se ni dogodilo kad mi se je čo dešvalo na autu i jo doša u Andrije da je reka "niman kad, dojdi sutra". Bi bi reka da somo malo čekan dok ne fini dil posla koji ni moga prikinut i onda bi stavi oćole na oči i odma mi pogleda ča je s auton. Ako ni moga odma popravit bi bi reka ča da kupin ili bi reka da dojden kad on to nabavi ili bi, ako je čo bilo manjega zla, svitova me kako doma to mogu som napravit. Nikad iz njega nison iša ća neobavjenega posla.

     E radi svega ovega ča san noto, a ima tega još puno ča je vajalo notat, uvik mi je žol ča sad pod njegovu starost nison pokozo zahvalu za sve ča mi je učini. Andrija je već stor, bolestan i ne gre vonka a jo san ga bi somo jedon put vidit i sa suzima san porti ća. Ne da ne bin ga iša vidit nego niman force za to, želin ga imat u očima kako Andriju iz mlodih don, punega života i veselja. Znon da to ni alavija i juski ma i Andrija i Rina su dobri ka judi, kapit će oni mene.

PS (12.11.2016): Da li slutnja ili nešto drugo ali prije pet dana osjetio sam potrebu da zapišem neka moja sjećanja o Andriji Turića i da ih objavim na ovom blogu. Njegova kćer mu ih je pročitala, bio je sretan da sam ga se barem na takav način sjetio i to je eto bio naš zadnji kontakt. Danas nas je Andrija napustio. Otišao je i on u legendu, tamo gore kod svog prijatelja Cvitana Glovinega iliti Majstor Vuka. Bilo je majstora raznih zanata, ima ih i sada a bit će ih i poslije nas ali samo su dva ušla u legendu Vrbanja, Majstor Vuk i Turić. Nema osobe u Vrbanju i okolnim naseljima koja je imala bilo kakav stroj na motorni pogon, od traktora, auta, motocikla, brodskih motora a da neće pamtiti njihovo znanje. Mnogi mlađi majstori su od njih učili. Majstor Vuk nas je napustio prije više godina a s Andrijom je otišao i posljednji vrbanjski majstor starog kova, snalažljiv i spretan u radu sa alatima i dovitljiv kako napraviti nešto od ničega. Neka ovaj zapis bude i moj osobni oproštaj od Andrije Turić. Andrija, počivao u miru Božjem!

28.02.1937 - 12.11.2016

Na ovemu letratu su Andrija Turića i njegov zet a moj susid Nikša Šćepo

Štorija o Majdanu

     Živi je u Varbanju barba Mate Dedić zvon Majdan. On je i som sebe zvo Majdan pok smo ga svi tako zvoli i malo ko mu je i zno provo ime. Ni bi iz Varbanja nego nikud od Zagvozda a doša je sa ženon Anon u Varbonj ka nadničar i osto živit u Varbanju. Živili su u jednon potlehušici od 30-ak kvadrotih sa bokun dvorića di su doržali jaruha, navar Gorice u dilu ča ga zovemo Goj. Govoridu da se je jedonput jaruh bi razboli, ili ga baš ni bila voja za otpašivat pok je Majdan bi napiso na vrota od dvorića - "Ne vodit koze sa jarcem nešto nije u redu"  Imali su Ane i Majdan dvo sina, starijega Perota i mlajega Antuna i njih dvo su posli pučke skule finili zanote i ostali živit u Splitu. Posli su navar potlehušice dogrodili dvo mola apartmana svak za sebe ma Antun se ni nikad vroti za posve a Pero Majdana je kad je iša u penšjun sa ženon Ankon doša opet živit u Varbonj. I danas je moj dobričina, moj zenso Pero Majdana još u motu ma malo već stariji i ne gre puno vonka ali iz tarace ima lipi pogled na sva poja, na Varbosku, Jesu i more cili don uživat u pogledu a u Goju je uvik vitrića za liti odmorit tilo. A ima i lipu murvu u dvoriću do kuće na kojon se mi Goričani najimo murav. E ovo pišen ka malo veći uvod radi mlajih koji se Majdana ne spominju jer ga već odovna ni ali Perota Majdana poznajedu. Da bi sve imalo šug onega vrimena pisat ću ričima kako se je i dogodilo jer ako bi i slovo izmini da buden kako bokun finiji šug bi izgubi svoj gušt i to već ne bi bilo to.

     Donkve Majdan je lavuro sve i svakomu i po kućima i po žurnotima po poju da bi prihroni fameju. Ni biro posle, kopo je, zagnjojo, kosi a i sve druge posle ča je kome tribovalo. A imo je i lambik sa kojin je lambiko po Gorici i Stranici ( Velu bondu i Glavicu je lambikon pokrivo moj did Perko). I uvik kad bi ga pitali do kad će moć tako govori je da dok ga vrime ne slomi. Uvik se spominje njegova "ako te ništa ne slomi godine će te slomiti". I tako se je i dogodilo. Slomila Majdana godišća i ni se već ufa hodit na žurnote. I u ta godišća jedon varbanjanin je poslo sina da pita Majdana bil mu doša kosit. I moli dohodi i govori :

-"Barba Majdane otac pita da bistel mu došli kosit". A Majdan je reka riči koje i danas odzvonjadu Varbanjon:

-"Reci ti ocu da je Majdan svoje odjebao i otkosio"!

Majdana već odovna ni ma te riči "Majdan je svoje odjebao i otkosio" su ostale u Varbanju živit i uvik kad niko dojde ništo zamolit za mu napravit a već se ne ufaš ni sebi a kamoli drugemu užo se u Varbanju reć:

- E moj prijateju bin jo ma Majdan je svoje odjebao i otkosio!!!

     Vele ti san putih i jo to reka zodnjih godišć kad me još kvando i kvando dojdu zamolit da in čo napravin iz mojega zanota. I jo kroz tarok to rečen i dodon "Jov se komu mlajemu". Varbanjani se na to nikad ne sjididu jer znodu značenje tih Majdanovih ričih.

     I tako će Majdan živit na račun ovega dok bude Varbanja jer se ove njegove riči prinosidu iz kolina na kolino.

Barba Mate, fola na ovin uspomenima a fola i na murvi u vašemu dvoriću!!!

Pogled iz Majdana tarace

Majdana murva

Pero Dedić, stariji sin Mateta Majdana slikan 21.10.2017. Mlađi sin Antun živi u Splitu a i Pero je živio u Splitu ali otkad je u mirovini vratio se je u Vrbanj. 

Ona o mom susjedu Alenu Hrgović

Za Alena Hrgović i njegovu obitelj, majku Anđu i muža joj Franca Mesiček koji je Alena prihvatio i odgojio kao pravi biološki otac  te polubrata Krištota Mesiček kao moje dugogodišnje susjede u Vrbanju, me vežu krasne ljudske uspomene. Ali htio bi ispričati simpatično sjećanje na Alena kad san ga prvi put u životu upoznao. Bilo je to davnog ljeta 1979 kad sam sa svojom grupom Zlatni akordi svirao na Gradskom restoranu u Starome Gradu a Alenova majka radila u obližnjoj gostionici Krka. Obično bi roditelji koji bi šetali rivom pustili djecu da uđu na ograđeni plesnjak da ne padnu u more te bi i Alen dok bi majka radila koji put došao na terasu. A bio je još jako mali. Djeca su sjedila i skakala po bini i smetala nam da ih u zanosu sviranja nogom nehotice ne udarimo. I tako jednu večer smo odlučili rub bine namazati katranom da se djeca uprljaju pa da ih roditelji više ne puštaju same. Došao je Alen i tu večer i kad je htio sjesti opazio je katran i odmah, iako dijete, shvatio razlog zašto smo to namazali. Prišao mi je i rekao "Čiko jel mogu sjesti? Ja ću biti dobar". To mi je djelovalo tako simpatično i djetinje dobro i iskreno da sam malog Alena odmah zavolio. Poslije smo postali susjedi u Vrbanju i uvijek mi je bio drag susjed. Ali imalo je to i druge dobre strane jer smo i sami shvatili da sa mazanjem katranom zbog nekolicine malo nemirnije djece kažnjavamo sve pa smo u prvoj plesnoj pauzi donijeli benzin i sav katran obrisali. Djeca su i dalje skakala po bini ali nam zahvaljujuću Alenu više nisu smetala nego su nas baš nekako veselila 

Na fotografiji je Alen na suprugom i djecom

Legenda o mojemu fra fradidu Ivanu Budrovića

Kad se onako u razgovoru spomene kako čovik nikad ne zna di ga čo čeka užo se reć da se je jedon bi iša zlamenat u crikvi i od tega umar. I to ni onako izmišljeno nego van je to istina. Ajde ne baš od tega ča se je zlamena ma na kunju je ispalo da je. To je bi Ivon Budrovića, moje matere pradid i Ivice Budrovića oca pradid u doba kad se još nisu bili razdilili i kad su svi Budrovići stoli u Gorici. Donkve kako je bi običaj kad se je pasovalo utreso priko crikve isprid oltora bi se kleklo na donju skalinu za u kapelicu i zlamenalo se. I naš Ivon Budrovića je iša kleknut za se zlamenat ma bit će kako ukrivo sto i pošpalango je po saližu od kleha, po i slomi nogu. Tad ni bilo gipsa nego je vajalo ležat i mirovat dokli to ne zareste a kako je već bi stariji od ležonja je dobi plavuritu koja ga je odnila perke tad još ni bilo penicilina. I eto tako je od tega ča se je iša zlamenat isprid oltora Ivon Budrovića umar. Pokoj mu duši, na račun tega ga se i spomene a da mu se ni tako dešvalo već bi ga se odovna bilo zaboravilo.

     I tako nan sudbina dili svoje dore i nikad ne znaš hoćel ti udilit lipo ili grubo. I ne haje ona jes ti imo dobru voju ili si ništo od tavnosti učini. Moj fra fradid Ivon Budrovića se je somo iti zlamenat isprid oltora i od tega umar 

Na sliki je moj did Ivon Budrovića, zvon Tica jer je imo dobro kačadursko oko i nijedan tić mu ni uspi uteć, a koji je i dobi ime u svojega dida Ivana iz legende.

Kako se je fradid poče ženit!

     Na ovemu storemu letratu su moj fradid Ivon Rozov, franona Marija Šalturova i njihovih osmero dice, Perica posli Čubretova, Ruža posli Tudor u Milni (nona Brankota Nađvinskog), Kotica posli Godejova (ima ona praunuke i u Jesi u Belićih, Vinkota i Mikota), Zorka posli Gašperinova, Tonica posli Tutejina (našemu Kragiću a i našemu Milivoju, kapitonu od porta u penšjunu, nona), Lucija posli Visković ( na Pelišac pok u Kaliforniju), Morica (posli Bonina a i ona u Kaliforniju) i jedon sin, moj did Perko rojen 01.07.1895. 

E sad govorilo se je a jel istina ne znan, ma eto provjalo se je onako u kumpanjijima starijih u taroku kako se je moj fradid poče ženit.

Donkve doša ti Ivon večer u Šalturovih i onako prid famejon pita kako u taroku Mariju.

-Marija, ne pitan te niti bi te pito, ma kad bi te pito bis se ti odola za mene ča bis rekla?

-A rekla bi da bin !

-E Marija, sad te pitan  

I tako se je moj Ivon i "službeno" poče ženit u Šalturovih, ma bit će čogod i pri bilo i pri 

(Imena dice, mojih storih tetih, su napisana po redu, s liva na desno)

Moj fradid je nosi Križ 1875 a did 1930.